О књизи: 1860 / Генади ИИ Сцхоларијус (грч. Γενναδιος ο Σχολαριος, у свету – Ђорђе Куртезиус, Ђорђе Куртезије302, Простан 1477, ца.147 Манастир код Сера) – Цариградски патријарх (6. јануар 1454. – мај 1456.; 1463. (?); август 1464. – август 1465. (?)), први патријарх након распада Византијског царства Претпоставља се да је рођен у Цариграду око 140. године. Очигледно је Џорџ долазио из прилично богате породице. Бар је имао средства да стекне веома темељно образовање. Међу својим менторима он именује тако познате представнике византијског образовања као што су Марко Евгеник, Јован Хортасмен, Јосиф Бријеније, Макарије Атонски. Када су Јован ВИИИ и цариградски патријарх Јосиф ИИ, на позив папе Евгена ИВ, отишли ​​у Ферару 1438. а затим у Фиренцу 1439. да преговарају о унији, Ђорђе је био у њиховој пратњи. Као световна особа, није могао да учествује на саборним састанцима, али је ипак допринео циљу уједињења: своја три говора у катедрали (о предностима, потешкоћама и могућностима уније) и апел Грцима о опасности која прети од Турака и хитна потреба послужила је овој сврси. Када су Грци били спутани у Фиренци од стране Латина, Ђорђе је напустио Фиренцу по повратку у Цариград да је унија била оштро осуђена од свештенства и народа, придружио се њеном главном противнику, Марку Ефеском, свом пријатељу и духовном оцу. После Маркове смрти 1447. Ђорђе је стао на чело противника уније и објавио низ полемичких дела. Непријатељство према унији пореметило је Георгијев однос са царем Јованом ВИИИ, а још више са његовим братом и наследником, царем Константином (који је владао од 1448. до 1453. године). Године 1450. замонашио се 29. маја 1453. године, Цариград су заузеле трупе султана Мехмеда ИИ. Генадије је, као и многи становници Цариграда, пао у ропство и одведен је у Адрианопољ. Крајем 1453. султан је наредио хришћанима да изаберу патријарха „према својој вери“. Вероватно је овај заокрет у султановој политици довео до ослобађања Генадија из ропства. На Богојављење 1454. године једногласно је изабран за цариградског патријарха. На захтев султана, Генадиј је саставио за њега изјаву о главним начелима хришћанске вере, патријарх је учинио све што је било могуће да ублажи невоље својих истоверника. С обзиром на тешку ситуацију Византинаца након катастрофе 1453. године и разарања породица, ради снисходљивости (оикономије), патријарх Генадије је сматрао да је могуће признати бракове који су се склопили у условима разарања, бекства и умирања људи као канонски. То је изазвало незадовољство међу приврженицима канонских норми (акривија). Међу најактивнијим критичарима патријарха је Мануел Христоним, будући патријарх цариградски. Да ли само из ових разлога, или је било других, почетком 1456. године био је принуђен да поднесе оставку. Међутим, потоња два патријарха су се држала исте политике по питању других бракова, Генадиј се по одласку са столице повукао у манастир Светог Јована Крститеља, где се верује да је умро 1473. године. За ово време бивши патријарх је још два пута посетио Цариград, како је писао, невољно. Што се тиче ових недобровољних посета катедралном граду, један број научника верује да су оне повезане са поновним уласком Генадија на Цариградску столицу. Неки од њих нису у целини објављени, многи су остали у рукопису, а аутентичност неких је под расправом. По свом садржају деле се на философске (тумачења Аристотела, Порфирија, преводи са латинског – Тома Аквински и др.) и теолошке (о унији и против Латина, изношење хришћанских догмата, против Јевреја, муслимана, против паганских филозофа). , многе беседе, писма и химне).).